Svaki dija Vodic ima je jednu ženu koja je dilila pozive susjedama. Među njima je bila i Marija Bricina. Žena pokojnoga Tome. Bilo je to u vrime dok su živili u centru mista. U kući pored Obale (Poljane), u kojoj je u prizemlju bila Tomina brijačnica, a na katu Marijina šnajderska radnja. 

Dok su živili tamo, Marija se puno družila sa Zvizdom Ivasovom, rođenom Bastić. Dođe tako jednog dana Marija kod Zvizde, taman uoči jedne akcije, i kaže joj da je podilila sve pozive, ali da joj je ostala još jedna za njoj nepoznatu ženu koja se zove Šinka Ivas.

Iz ovoga uvoda, pretpostavljam da van nije bilo teško pogoditi da se radilo o pravom imenu gospođe Zvizde. Samo šta to Marija do toga trena nije znala. Zanimljivo je to s pravim imenima. Svako malo, a najčešće se to dogodi kad neko umre, saznamo da smo cili život nekoga zvali drukčije od imena koje toj osobi stoji u dokumentima. 

Ta naša Zvizda je iz kuće Bastićevih (otac joj je radija u Pošti) došla u Ivasove dvore. Sa mužem Milivojem dobila je dvoje dice. Boru i Ajdu. Kad je bija mladić, Bore je zna raditi na recepciji u Puntinoj depadansi koja se zvala (još uvik se tako zove) Antonina.

Skupa s Borom, tamo je radija i jedan Vodičanin koji je odrasta u Rijeci. Radi se o još jednom Milivoju u ovoj priči. Juričev-Grginu. Crnokosi brko Milivoj zapeja je onda za oko jednoj mladoj curi. Iz Ivasovih dvora. Našoj Ajdi.

Dolazila ona kod brata Bore u Antoninu pa se zagledala u njegovoga kolegu. A kako se svidila i ona njemu, malo-pomalo izrodilo se to u veliku jubav. Pa su se Ajda i Milivoj kroz neko vrime i registrirali. Kod matičara Ivasa.

Uz prisustvo Ante Bastića, čovika iz tadašnje mjesne zajednice, kumova, a to su bili Milivojeva sestra Nevia i Bore Radovčić-Kaprijanin, te ostalih članova obitelji i prijatelja. Kako je Ajda u to vrime još išla u srednju školu i bila je maloljetna, otac i mati su morali potpisati svoju suglasnost za njezino vinčanje.
Bilo je to prije 45 godin. Ponavljam, prije 45 godin. Kako svaki dan vidin i Ajdu i Milivoja, teško mi je povirovati da su već toliko godin u braku. I Milivoj mi izgleda mladolik, a o vječno nasmijanoj Ajdi da i ne govorin. Doduše, kad znan da nije imala ni sedamnaest...  

Uglavnom, proslavili su oni prije neki dan tu svoju godišnjicu. Četrdeset i pet godin lipoga zajedničkoga života.

Imaju troje dice. Danijelu, Andreu i Danijela. I puno unučadi. Kako ih vidin baš svaki dan, kad dođu po knjige za Ajdu ili kad prolaze pored Stare škole, a u Milivojevu slučaju to je barem 6-7 puta dnevno, mogu potvrditi da njih dvoje žive baš kako triba.

S toliko međusobne pažnje i ljubavi kakve, to je moj dojam, ima u jako malo brakova. 

Prije šesnaest godin Ajda se razbolila. Zbog problema s kičmom teško hoda. Svejedno, ona je uvik vedra. I voli se družiti. Posebno se raduje generacijskim okupljanjima. A s nekima iz generacije nalazi se svako malo.  Sa Divnom, Silvom, Ljiljom Mrkičinom,... 

Uz ovi tekst, Peri san posla i puno fotografij. Pogotovo fotografij vinčanja. Na jednoj je i cili tadašnji Ajdin razred.

Pa i pokojni Bino. A i neki koji su godinu mlađi od nje. Đuza, Kejo, Igor Gujo,... I pokojni Željko Knežević iz te mlađe generacije. Među fotografijama je i ona na kojoj se nalezi obitelj Ajdinog ujca. Na njoj su i Helena i njezin pokojni brat Ante.

Posla san Peri i fotografiju koju je Ajdi i Milivoju iz Norveške posla kum Bore Kaprijanin. Original od čovika. Štosno mi je ono šta in je Bore napisa na poleđini fotografije. Oslovija ih je s “mališani”. To mi je baš simpatično. 

I Ajda i Milivoj su jednostavni judi. Koji žive pošteno. Smireno.  I skromno. A, opet in ništa ne fali. Jer se toliko dobro slažu. I vole.  

Prekjučer su proslavili brojku 45. U svome domu. Okruženi dicom i unučadi. 

Ja in želin još puno takvih lipih trenutaka. 

Jer su mi dragi. I jer su dobri. 

Živili!