E, lito će, samo ča nije, sve se otvara i njemu u susret gre. Prvosvibanjske fešte i banjadura u moru friškome. A s liton će sve procvitati, ne samo cviće, viola, murtela, levanda, ružmarin u pitarima, nego i prazni takujini će se dobro pinez napuniti, da se za cilu drugu godinu ima ča trošiti.

A s liton vratit će se na naše mule i rive one lipe šinjorine i šjore, šta su prošlo lito non-stop po najvišoj žegi stale uz more. Stale, stale doli ispod „Olimpije Sky” i pituru škuru vatale za zimske dane. Mazale se sa tim raznim faktorima od 50 na niže po cile Božje dane, i pinku sriće tako dozivale. Nisu se bojale ni dotura šta je priko televizije govorija da se od viška sunca more rak kože dobit. A onda kad su pituru dobile, onako kako

Bog zapovida, onu bakrenu, lipo su se navečer obukle, našminkale, namrljušale i drito điravat selon uvatile. Na rivu bi doli kraj Bunara stale, kupile dupli sladoled i onda selfije bacale. Morebit da je bila i ona jedna takva šta je kod našeg slikara u stolicu na tretman sila i nije se više iz nje dignit tila. Došla je na marginama lita puna force i friškine. Lipo joj je bilo dok se on bidan oko nje namučija. Slikiva je i crta s liva i sa desna, s prida i s traga.

Nima di je nije sa svojin okon čapa, pinelom dotaka i cilin stvaralačkin bićen ćutija. A biće je i čakod govorija onako pomuče, šaplja pomalo da prolazni svit ne bi skuža, koliko mu je ta muza dobro u stolicu sila, a bilo joj je izgleda lipo pa se iz nje mrdat nije tila. A onda kad je tretman gotov bija slatka lipotica mala u vodišku litnju noć se dala. Na rastanku samo malo zapivala bez mota i sinjala da će se više ikada u stolicu umjetničku vratit.

Ali nikad se opet ne zna, možda se ona i dalje nastavila negdi drugdi slikivati, ali nije više u tog našeg umjetnika. A vrime je prolazilo i godina, dvi, tri. A naš slikar uvik je se sića. Slika njezina isprid oči mu se izgleda vrti. Pitaj Boga kako ga omađijala? Prošle godine intervijue je dava i zva je da se vrati pa će je opet, ako triba i mukte slikivati. Ali do kraja prošlog lita nije se bila vratila. A oće li ovo, samo dragi Bog zna kojin morima plovi ona. A ako dođe u Vodice centar sela ne bi promašiti smila. U svemu lipo je da je naš slikar svit svojim lipin osićajima oduševija i slikama pokaza svoj umjetnički opus i puni stvaralački zanos, iluziju i jubav. Sve je u tu fureštu bija ugradija, one najfinije osjećaje, u ovo vrime kad jubavi i tog zanosa u svitu fali. Samo jedno joj nije ugradija, taj čip da se vrati. I danas mu to izgleda fali? E,e a štaš, život je nekad takav funcut prema dobron svitu. A šta je moreš, samo soli na rep metnit.

Mome Juri ža šta je nije upozna

Ćakulaje mi to doli u portu i šjor Jure, jedan kontreštant kako bi on njoj ovo, kako bi on njoj ono pokaza. i priznaje kako su se prominile te jubavi danas od onih vrimena kad je on mlad bija.

Nije to više moj sinko ka prije. Prije je čovk ženu volija a danas se svašta voli. Izmišale su se jubavi. Šta je bilo gori sad je doli i naopako, svakako. I prije je čovk sa ženon u braku 60-70 godin bija, a danas ne more ni šest, rode moj. Vrimena i ljudi se prominili i niko ne more ni zere nikoga trpiti, a nekad ni na oči viditi, a kamo li ćut prediku svaki dan, kako ovo oli ono ne valja. E to ti je ta modernizacija, globalizacija, internet generacija.

Moraš služiti svitu i biti onlajn po cili dan: facebox, instagram, tiktok, X mreža i Bog te veselija šta još ne, na šta se moraš priključiti sve. I kad se na sve to priključiš pitanje je očeš li in opet ugoditi. A ja bi doli najradije na onaj otok ispod Vodic u bunju neku sija i ne bi se iz nje dignit više tija. Desetak dan tako malo fermat.. Lovija bi ribe, rake, sluša bi doli tiće kako pivaju, gleda gardeline, kunce( zece), i muflone kako oko mene prave đirade. I biža od zmij i gušćeric.

E, vratija bi se se onda gori na kraj punih akumulatora. A onda volija bi i ja tu lipoticu iz slikareve katrige upoznat, ćutit je i vidit kakvo je to čudo šta ljudska srca tako jednostavno i dugoročno osvaja i slama. Moran ti reć da je to lipo i ža mi je šta mi se u životu nije to nikada dogodilo. E, romansa, oli ono infišat, infišat, jerbo tad čovk more ono najviše od sebe dat. A to je ta jubav. Nego ja jadan ima u jubavi sve što san tija i sa svojon šjoron Cviton zlatni pir učinija.

Bila mi je jedina, i sad mislin kada san nešto propustija. A vrag će ga više znat šta te sve u životu more čapat”, ćakulaje mi na kraju barba Jure i kada mu je ža šta slikarevu muzu nije upozna i doli na mulu s njon facu u facu proćakula. Ko zna da mu se želja ostvarila, kako bi moj šjor Jure proša, možda još „bolje” nego slikar?

PAŠKO