Paškina Uskršnja ćakula: Za sriću malo triba

Uskrs je. Gledan ujtro ovi sveti dan doli prema našim otocima: Obonjanu, Prviću, Tijatu i Kaprijan. Kaže svit da je najbolje sad dok sezona još nije maha uvatila. Lipota i mir za rivon điravat i u prazno i daleko more se zagledavat, a oni malo hrabriji i zdraviji svit more i zaplivati.

Ali sva ta lipota budi sjećanje na jedan dan prije tri godine, mislin da je u šestom misecu bija. Arhipelag suncem obasjan, a dragulji otoci ka na dlanu bili su i svak je svoju priču ima i Dalmatu oduševljava. I povist zanimljivu za svakog znatiželjnog gosta, putopisca, usputnog prolaznika. I to je istina. Sićan se bija san taj dan doli u najlipšoj uvali Tijata i tamo srija jedan slovenski bračni par, ki me sa svojon štorijon baš iz postol izuja.

I dok je lito pomalo zamah vatalo, a domaći i strani svit svak svojin putem odili, jedni žurili za poslon apartmane, sobe i otele za sezonu pripremali, a drugi se po restoranima komodali, ovi slovenski gosti sa naše fotke su na svoj način uživali na našem arhipelagu, daleko od te gužve.

Za sriću im je malo tribalo. Sunce, more i dvi sandoline, mala kajaka. Pričali su mi kad su iz Slovenije došli, auto su na Jadriji ostavili i odma se đirade šibenskim arhipelagom uvatili. Svaki dan druga uvala, drugi otoci na kojima su pod vedrim nebom noćili. Nisu im tribale prostrane klimatizirane i mrljušave sobe, ugodne postrelje ni box-modernim krevetima sa dva madraca.

Vrića bolja nego Versace

Ni nikakvi dodaci made in Versace oli Gucci, već im je bila dovoljna vrića za spanje i adresa Vedra nebesa. I tako šetemanu dan. Ni spize im nije puno tribalo, već samo ono šta im je u ruksak stalo. A nešto bi i u nekon dućanu na otocima kupili, ako bi prispili i otvorenoga ga našli.

Malo vode bi onako usput negdi utočili. Mislim da ni signala nisu imali, mobitele u autu ostavili. Pričali su mi da im je taj đir najliplji i kako ga ništa ne more zaminiti. Jer taj mir i lipota za svakog su čovika neprocjenjiva dobrota. Dobrota matere zemlje koju nam je dragi Bog da i do današnjeg dana nima boljeg pravila, a ni lika. Samo eto, ljudi su se kroz vrimena sa malton, betonom, željezom i drugim modernim materijalima okružili, frižidere spizom napunili i na XXL-moderni se život pretplatili. A na mater prirodu zaboravili, pa onda nije ni čudo da su se razbolili i da se žale koliko in za sriću puno triba, oli još gore kako sriće u životu nima.

A ovi naši junaci, punih baterij nakon Tijata, u mali su kajak sili, svak svoj, i drugi dan ravno put Kaprija i Žirija isplovili. Bija je maštral, lipo ih je močija i valja, ali ih nije ferma. Nije in triba ni motor, ni veći brod, a ni jahta, već vesla u ruke i tuta forca naprid se gre i mora. Baš ka šta su naši stari nekad u brodima na vesla ispod Žirija na ribe odili i tako obitelji podizali, hranili, i puni sriće bili. S divljenjem san ispratija moje sugovornike sa slike tog pridlitnjeg dana prije tri godine iz Tijata. A šta je posli bilo ne znan. Prošla su tri lita, gleda san oću li ih prošlih lita di vidit, u kojoj vali sristi. Nisan bija te sriće, ali nešto ka da ćutin da nisu napustili ovaj naš kraj i da ću ih sristi ovega lita!

Sritan Uskrs, Paško!