Paškina ćakula: Fali Alpe, drž se vodiške rive

A meni se nigdi ne gre sa ove naše šesne rive, a i ne virujen da se u snigu guštat more. Više volin da me vitar u prsi tuče nego snig po škini prikrije. Bila boja mi je inače u duši stoji, ali ne volin te mrzlitade i da moran nosit gabanicu i duge mudante. Tako me ovih dan zva i gradonačelnik Anjc (Heinz) da dođen gorika kod njega u Austriju, blizu Graca, tamo na skijalište u grad di je on gradonačelnik bija. Mislin se, ne bi bilo loše šoping, šoping in Grac, ali niman šoldi za takav plac.

A šta bi onda i Oliver reka: Điri kuco i ne sviri, šempjo stara ti se smiri i tresaj di ti je Bog da, kraj takega lipa mora. A onda da i ne govorin za te skije na koje nikad u životu nisan sta. Mislin da bi odma sve dvi noge slomija, a ne daj Bože glavu razbija i na njoj par dobrih žmorac dobija. Ali svejedno hvala Herr Heinz na ponudi da se šetemanu dvi dan dođen u Alpe istrenguzat.

A Hainz je Vodice zavolija, jedne večeri prije četiri godine kad san ga doli u selu trevija. Još dok smo se malo znali i u onoj najtišnjoj ulici, poviše rive fermali, jer jedan pokraj drugoga nismo mogli pasati. Imamo svak više od 100 kili i kad smo se dobro u selu naili, on u restoranu kod Šimuna, a ja u Zoke na rivi, i štumci nam se onda još napuhali i eto belaja smo imali. Ali on je tu večer u kaleti ispa pravi kavalir, jer je cilon ulicon šija, nazad se da i iša da bi meni prolaz ofranka (oslobodija). I tako smo se onda malo bolje upoznali. Jer vidija sam da se radi o vrlo tolerantnom gradonačelniku, manira istih ka ča je i naš gradonačelnik šjor Ante, s kim je Heinz prošlo lito na rivi ferma i pokoju besidu proćakula.

A Heinzova vodiška priča je zanimljiva, jer od kad je naše selo prije par godin zavolija, sad želi iznajmit apartman za cilu godinu dan. Jer Vodice i njihov arhipelag su ga osvojile ka misto čistog mora, pravog vina i ljubaznih domaćina (čitaj svita). E, i ne želi čovik sad molat, nego konop potezat kada je na „Jadranskin susretima”. Naučija je on borac biti i točno je zna šta će mu se dogoditi, da će se u Vodice zajubit. Morebit ka i ona naša lipa književnica ča se uvik siti Tijata, Prvića i Vodica. To isto voli i šjor Anjc, opustit se na našen moru i na mulima guštat. A onda i iz prve ruke u težaka, gorika povrh sela, pravega uja, travarice i vina kupiti, jer to se ne more nidi na svitu tako doživit.
I zato mi je ža šta se sa šjor Anjcom neću treviti u Alpama ovih dan, da mi malo pokaže svoj rodni kraj.
Ali bit će još vrimena do lita kad snig malo ferma, e onda na pridlitnju turneju gren ja. Ako Bog da.

A do tada evala i živi mi i zdravi bili.
Paško!