Već tada, tako mlad, mora je više puta na dan uzimati inzulin. Nije mu to smetalo. Navika se Vicko na probleme sa cukrom odmalena. 

Bija je Vicko visok. I tanak. Bija je od vica. I uvik se lipo smija. 

Mlad je posta otac. A, s time se triba nositi. I kad si iskusniji.

Posta je otac i po drugi put. Sinovima je da puno lipa imena. I slična. Enco i Lorenco. Ne virujen da je bija u iskušenju dati im ime po svome ocu. Jer, Tugomir se čovik zva.  Tugo.

Zadnji godin nisan ga puno viđa. Koji puta kroz jutro. U Đardinu. Zaliva bi cviće i travu. Grgo Birin mi kaže da je neko vrime radija i sa njim u reciklaži.

Nije mu bilo lako. Cukar te tira da imaš savršeno uredan život. A, to ponekad nije jednostavno. Ne samo Vicku. Nije jednostavno bilo kome od nas. 

Vicko, naš dragi Gio,  mali Cotov, u subotu se „umorija“.  Život ga izmorija. A tek mu je četrdeset i treća.
Sinovi mu nisu dobili ime po didu. A, svejedno ih je dostigla Tuga.
Tužno je i cilo Selo. Još jedno njegovo dite otišlo je mimo reda.

Ispratit ćemo ga danas (petak) u pet popodne.

Najbližima našega Vicka, a prije svih Encu i Lorencu, iskazujem iskrenu sućut.

Piše Ivica Bilan