Paškina ćakula : Libre čitat i šparoge kušat

I ja se pitan dokle ću sa ovon ćakulon doć, samo ćakulavat. A to je najlakše. Znan da je danas pisati bez veze, jer svit jednostavno više nima vrimena ni volje za išta čitat. Jer svi su ga iznevjerili i razočarali. I zato više vole na internetu stat i po cile dane slike gledat, na hendiju igrice igrat, oli četat bez granice na wocepu, fejsu, instagramu. A tek Tik -tok udriti i sa svin i svačin se pofaliti. Onda i lajkove svakomu i za svašta mećati, komentirat i zeru, ako zatriba, se narugat. Ali tako je to, svak se opušta i gušta u onome šta najbolje zna.

I ne daj Bože danas kome kake savjete diliti. A prije dvajset, trejset godin novine su se čitale ka Sveto pismo, a danas malo ko njizi i knjige u ruke uzimlje.

I onda u svemu tome kad čovik vidi te vridne animatore libri i rvacke kulture iz Vodiške knjižnice, ne more ravnodušan biti i ne ćutit s koliko ljubavi i volje taj svit promiče našu pisanu rič.

I u knjižnici organiziraju svakake susrete pisaca, pjesnika, književnika, putopisaca, pulitičara, profesora, inžinjera i dotura svih sorti, darivatelja krvi i drugih pozitivnih vridnosti.

Jednostavno u njih u butigi nima čega nima, bilo da je lito oli zima. I godine nisu važne, stari i mladi svi su pozvani, spremni knjige čitati, pisati, predavanja držati,učiti i slušati. Lipo nima šta, ali to nažalost mog barba Josu, sa onog malog mula dolika kraj mora, puno ne dira. On je ka druga montura od čovika.

Nikad ni jednu knjigu u životu nije pročita, možda samo oko na novine (Slobodnu) bacija za vrime marende dok je u Njemaškoj na baušteli radija.

A sada najviše voli na mulu stat i onako uprazno gledat. Da ga niko ne mrda i ne dira. Di ga staviš tu ga nađeš.

Ne voli vrućine, gužve ni furešte, ali voli vidit šjore kako šeću kratke i lipe vešte. Istina , šta se vodiški knjižara tiče, slaže se sa mnon i Joso, uz nagrade tribalo bi in digniti i plaće. A o životu i radu moga barba Jose mogle bi se štorije napisat, samo da ga je kako u knjižnicu ugurat. Ali ne virujen da bi bilo lako to učinit. 

Lika nije popija ni korona doture vidija

Gastarbajter je u mladosti u Minhenu bija, a kasnije u penziju mlad sa šezdeset godin uletija. Neku prije vrimena. A zdravlje ga fala Bogu poslužilo da već dvasetpet lita lipu švapsku penziju prima i lipo sidi na moru isprid kuće. A kuš bolje.

Pulitika ga ne zanima, samo mu u balun, Ajduka i Isusa ne diraj. Voli na misu poć i prediku našeg župnika ćut. Bogu je zafalan šta je 85 godin uvatija. Korone se nije boja i dok su drugi u redima isprid bolnic stali, on se odbija pelcovati.

Stožeru je već na početku škinu okreniju i velikom se žmulu crnjaka okrenija, onom o pol litre, a čini mi se moglo bi i više. Uspješno!

Nije obadava  ni korona likare, niti apotekare. Niti jedan put se nije cjepija, a niti koronu uvatija. Pitaj Boga dragog kakvi su mu to genomi, tribalo bi ih skenirati.

Tlak ne miri, za cukar ništa ne pije, pancetu ne ide, a masnoću u krvi sa kiselinom od vina skida. I kaže, dok gre, gre.

Malo je kad u životu tabletu popija, i u doktura bija. Možda samo par puti kad ga je zub zabolija. Gušta juvu, govedinu na lešo i izist riblju lešaduru na maslinovom uju. I tako godine vata i ne boji se raka, a niti drugih beštij viruso i bakterij šta mlade ljude grizu.

I radosti mu u životu ne fali. Tako se moj šjor Joso sada litu veseli dok ga, ne daj Bože, kaka predlitna fjaka ne uvati. A ča ga briga i ovo lito apartmane će sve afitat i niko ga puno za cijenu neće pitat.

Nakon ove ćakule sad on lipo gre u „Olimpija Sky” izist šparoge-meni. A onda sve lipo zalit i žmul crnjaka popit. Bez toga izgleda ne gre, a i užance su užance. Živili mi!!!

Paško!