Od Vodic do Japana i nazad (2): Guštat, spizu srkat i podrigivat

Volin se ja više u jugu, frtuni vitra i kiši na vodiškoj rivi okupat, nego ka moj kumpanjo Joso po svitu skitat.

Jučer mi se opet iz Tokija grada javlja u kome je već više od šetemanu dan učinija, a planira ostat, ako Bog da, do Božića. Jer kaže, nije mu se isplatilo na kratko tako daleko poć, a mora je i skupu avionsku kartu platit.  

Jerbo boji se on avijona, pa nije tija tamo s nekim jeftinim kompanijama za sitne šolde letit. Kaže mu ja, šta se mene tiče, bolje da je oša odmorit u Tajland. Ali on je i čovk kulturnjak, pa mi uzvraća onako iskreno da nije u Japan oša samo zbog svojih japanskih prijatelja koje je ovo lito ugostija u svojin apartmanima u Vodican, nego eto, cili je život još ka dite sluša o Hirošimi i Nagasakiju pa je tija vidit di su to Amerikanci atomsku bombu bacili i kako je danas tamo živit. 

Zezan ga, kažen mu ja, ili si ti to tija provjerit šta bi ostalo od nas da nas Vlade Putin sa kojom svojon raketon inkapela. I bidan se na to nasmija. Ali eto prije Nagasakija i Hirošime tija je obić taj čarobni Tokijo, najveći grad na svitu sa 37.000 000 svita i u njemu će biti još koji dan, a onda pravac na posa, istraživat Hirošimu.

Zadnji put mi se na njiovu gastronomiju žalija, jer mislija se doli njiove lipe ribe izguštat, ali nima u njizi ka u nas bacit na gradele, ispod peke oli brudet u bronzin skuvat. Moreš se uglavnom sirovoga naist. Ribe oli konjetine. Konja idu, moš mislit!

Ćakula mi je o prvim utiscima i susretu s japanskom umjetnom inteligencijon i svim tin blještavilom, miljunima svita koji žure ujtro rano na posa, a navečer kasno vraćaju se doma. 

Šefovi te časte od tvoje plaće

- „I tako po cili dan ljudi postali roboti i posa. Pitam se je li to cili smisa njiova života? Kako ćutin izgleda da je! A kako su im gradovi čisti ka apoteka, povida mi Joso i dodaje. Iz ulic bi in se moglo ist ka iz pijata. Nima šporkice ni zeru, nima pljucanja, hrkotina i bacanja žvakalic po ulicama.

A ni pišanja po kantunima. I zato im svaka čast, tribalo bi to od njih kopirat i uvest u nas, pa se onda ne bi naš svit triba liti žalit kako su nan pijani gosti nekulturni svit. A nije samo gosti ima i naših di svudi okučavaju pišigin. I zato mi je Japan lipo uređna zemlja”, povida mi Joso jučer kad me priko Wocepa nazva iz Japana. A šta se tiče spize, kaže  da se još nije naija kako triba. Ono najviše ide s domaćinima po tin njiovim restoranima i nikako se ne more naist s tin njovim šćapima s kojima se još nije naučija spizu čapavat. Ajde još koji komad mesa oli ribe čapa, ali kad mu naleti riža, oli neka maništa to van je onda muka Isusova.

Govorin mu ja čapaj ti spizu rukan, pa nek gledaju oni šta je Dalmacija. A on kaže da ga je sram i da bi ga svit tamo gleda ka nekog majmuna. A onda mi još govori o njiovoj kulturi srkanja. E, dok idu srču ka srkavica, i ako ne srčeš dok ideš  to je znak da ti spiza nije ukusna.  A kod nas druga stvar ka srčeš moreš dobit po prstima. Sićan se kad san bija mali slučajno san negdi iz pijata bokun juve posrka, i Boga mi od matere dobru trisku dobija.

A nakon šta dobro poidu Japanci onda i podrignu, i to je znak da je spiza bila prvoklasna. Drago mi je šta mi je ovo Joso kaza, jer sad vidin da je dobro i srkat znat. I podrigivat! Još mi Joso kaže, kako mu njegovi japanski prijatelji povidaju da   šefovi doli one malo bolje radnike nakon dobrog posla i završenog radnog dana znaju pozvat na piće u restoran, a onda in to piće na kraju miseca od plaće odbijat. Počaste ih sa vlastitin šoldima. Ha, ha, haaaa, nije im ni to loša stvar. Dok kod nas druga priča, radnici se sami časte po birtijan i još šefove, ako zatriba  počaste. Tako je to u zemlji Rvata , a u zemlji izlazećeg sunca Japanu sasvim druga stvar.

Lipi pozdrav PAŠKO!

U nastavku: Hirošima i Nagasaki