Od Vodic do Japana i nazad: Fali Tokijo i 37.000 000 svita, a drž se Vodica !

I dok Vodice pomalo tonu u zimski san, ka šta piše urednik Pere ovih dan na svoj „info portal”, i kako je malo po selu svita u večernjim
urami ostalo na rivi i po ulican, moj kumpanjo Joso lipo oša ovih dan u Japan.

Drito u Tokijo grad, viditi kako funkcionira najveći grad na svitu čiji samo uži centar ima 10.000 000 svita a sa okolicom 37.000 000 i prostire se na površini od 622 km2. Ni manje ni više-zaista impozantna brojka. A di svi stanu pitaj Boga dragoga? Čini se da je Josi srce rasparala baš ta brojka tolika svita u Tokiju, pa kada je tija vidit di svi stanu.

Inače barba Joso je čovik od svita i sad kad je stariji, a i onda kad je mlađi bija niko ga nije moga fermati. Radni vik je u Austriji, u Beču učinija,
a otkad je oša u penzijun svojin apartmanima u Vodicami se posvetija. Ima ih par i ne uznaš koji je liplji od koga. A onda se liti nima vrimena ni
za popišat, jer po cili dan radi sa tin svojin gostima i apartmanima.

Jedni dolaze a drugi odlaze, i tako cilo lito. I lipo zaradi nima šta, a onda zimi uz svoj lipi auštrijski penzijun i zaradu od apartmana zna i guštat. I svašta sebi osigurat, razgledavat i sviton putovat. Znan da nije čovk ki se voli falit i da po svitu ide za selfije bacit, ka ča ih puno gre samo da se falit more.

Kaže mi Joso temperatura je u Japan 20 stupnjeva, a ja mu odgovaran tako je i u nas bilo prid niki dan kad se šesna šjora Mađarica u selu kupala. A o kvaliteti arije- zraka u Japanu o tome ni ne želim s njim ćakulavat, jer muka mi je reć mu kako je falija šta je otputova dolika.

Jer znan da je tamo smog i maglušćina, a na mulu u selu kod nas sunce i friškina sa zmorca sja i u prsi svit tuče, a di se to bolje u svitu ćutit more to naše plavo i lipo more.

Inače nedavno je moj kumpanjo Joso bez šjore osta. Nažalost korona je odnila i nije je pribolija. Često doli u Vodicami kraj mora zna siditi, pitajući se šta je to život i ča smo na ovom svitu. I zato je počeja živit s punim plućima da ne bi ima puno vrimena za negativno razmišljat i logično zaključivat. A svaka nova iskustva su dobra i bolja nego ona loša stara.

Pa je ove godine prije nego ga uvati ta zimska fjaka odlučija poć u Japan i vodit zeru drugačijega svita.

Govorija sam mu ja da bi mu bolje bilo poć u đite sa našin umirovljenicima i negdi u busu zapivat ”Sve ptičice iz gore”. Gorika dikog po
kontinentalnom dilu Rvacke se vozikat. I bija bi jeftinije proša. E, ali on se poželija malo vidit kosookog svita, poist sušija i njiovih liganja, i svaka
mu čast da čovk voli viditi drugo i drugačije ćutit pa bilo šta, jer svaka je promina dobra.

A drugo razlog je ima šta je u njega prošlo lito u Vodicami učinija skoro misec dan jedan bračni par iz Tokija, koji su ga, oduševljeni vodiškim litom, pozvali kod sebe u Japan da vidi malo taj najveći Tokijo grad. I zato mi je Joso još krajen lita doli na mulu non stop povida: Oden ja na zimu u Japan.

Mislija san da se malo onako u šali ka zajebaje, a kad ono nije zimu ni dočeka, već ovih dan stižu mi poruke i slike di vidin: Joso stiga u Japan. A šta reć , nisan moga doć sebi, pa san ga nazva nazad na wocep da vidim kako se snaša i kakav je njegov utisak iz Tokija, malo većeg grada.

- „A šta da ti kažen iman šta i vidit dok isprid mene stoji najveći grad na svitu koji sa okolicom ima 37.000 000 svita, znači negdi 9 puta više
nego cila Rvacka, govori mi Joso, onako euforično i dodaje. I noću kad se sve te puste sviće upale vidiš cili taj sjaj Japana, pa čovk misli da se
negdi na misec oli Mars popeja. Bar tako izgleda ova njiova prijedstolnica Tokijo, najveći grad na svitu. Ima čovik i vidit šta, tako mi dragoga
Boga. Sve je to impozantno, to središte Tokija grada i ti neboderi koji se penju negdi gore u visine sa nebom. A tek tu čistoću grada vidit, jer ono
misliš 37  miljuni ljudi mora i šporkoga negdi bit, a ka ono moga bi sa ulic ist, kako su čiste i lipe. Nima ono pljucat i žvakalice na pod bacat i pod
kantunima pišat. I još pasi kenjat. A nima ni kante nigdi vidit, pa smeće moraš u boršu mećat i doma nosi bacat.

E, takav ti je Japan, da nesmiš nikoga ni krivo gledat, nego se samo smijat i klanjat. A tek toliko ljudi viditi na ulici kako trče samo vamo- tamo, i čekaju u podzemnoj željeznici poštivani ka srdele u kašeti i zna se nimaju di drugdi iti nego na posa i s posla nazad- doma. Posa im traje 13 i više uri na dan. I nima kukanja, a i ono ka kod nas bacat na rivi par đirad gori- doli se tresavat, jedan pokraj drugoga. Oli u kafiću sidit po cili dan i kafice i kapučina ispijat. Pričaju
mi još ovi moji japanski prijatelji kako oni u firmama imaju samo desetak dan godišnjeg odmora, i nima ono bolovanja.

Ako si bolestan to ti se od godišnjeg odbija, pa onda boluj ti koliko oš. A vidin u tim njiovim restoranima nima ni kafe vidit, pa ti nude samo čaj, a ja navika na kapučino ili kafu s malo mlika doli u Marini,oli na Slaru, ili u Điru popit.

Kažu mi ovi moji japanski prijatelj u njih nima refužo po restoranima ni mlika. E, daa, a ki bi to moga izdržat. A onda drugi dan kad smo išli u
restoran tija san kušat te njiove lignje, pa kad su mi ih donili bile su sirove, jer oni tako idu.

Odma san se sitija Vodic i mog kumpanja Jure kad ih baci doli na gradele u dvoru ispod slara i kad se čuti onaj dim i vonj ložja. A diš boljeg raja od spize. A još malo i kad se lignje gradel uvate, pa zeru zagore i take začine sa maslinovim ujen, petrusimenom i bilim lukom. A di se to more mirit sa ovin njiovim lignjama.

A drugi dan naija san se tog sušija, čini mi se bez mirisa i okusa, cili je bljutav bija. Nije to ona naša spiza, pa me uvatija glad i mora san se nečega nabacat”, povida mi moj šjor Joso svoju japansku štoriju i pokazuje sa uključenom kamerom na Wocepu svu tu raskoš Tokija grada.

A lipo san mu govorija ja prije nego šta je oša doli ča, moj Joso drž se Vodica, a diš vragu u Japan. A nije tija slušat. Bilo bi mu bolje da je doma osta i pomalo đir po rivi u večernjim urami s urednikom Perom baca, okupan ton friškinom od arije i zeron bure u brk. Čini mi se liplje bi bija spa, a i bolju spizu izija. Ali nije
tija! Kaže mi javit će se iz Tokija još ovih dan da ga bokun metnemo na vodiški portal. More, kažen mu ja, iako ne znan oće li naš svit i urednika
Peru to uopće zanimat? Jer njima je liplje doma, u selu i na rivi stat, pa šta ćemo ih sad još s tim sjajen Tokija i 37 miljuni svita opterećivat.

Biće da in nije dosta tog svita, Ukrajine, Kine i Rusije.
Lip pozdrav PAŠKO!
nastavlja se....