Frizer Čičo: Roboti ga ne plaše, a Engleze dočekuje k'o svoje

Dugo nisan bija u brice, ono na moru zaboravija na tu lipotu. Glancanje i zalizivanje baš ne volin, i češalj u zadnjem žepu nikada ne nosin.

A i stiling mi liti nije važna stvar, jer iman pametnijega posla. Ali, Bože moj, more, sol i vitar u kosi, nagriza je i vragu nosi. Sve to učinilo svoje, pa san doli malo kod štacije ferma, i u „Čičine dvore”. Nisan nikada u njega bija jer san se liti u Šibeniku šiša, a zimi u Zagrebu, oli u svitu di bi me potriba uvatila.

A kad san u „Čiče” nared doša, šjora ka me šišala nije znala di bi me sortirala. U furešti oli domaći svit, pa me pitala oli san u penziji? A to mi je pitanje baš najdraže, jer se ne mislin nikad umirovit. Zato joj kažen da me samo dragi Bog more umirovit, jer me i on, ja mislin, stavija u pogon. Ali, eto ćakula po ćakula i robotizacija nas je uvatila. Po ton pitanju šjora frizerka i ja mislimo isto da će našin ljudima uzet radno misto. Pa šta bi onda ja sa ovih mojih par dlak na glavi učinija. Ono, kad ta nesritna robotizacija već dođe, da mi kaki robot neki kalup a la vrčina, oli bubi kok na glavu ne bi stavija, pa kaku dritu linija opalija.

Nima ono malo livo, desno poštucat, oli dlake iz uva ili obrv počupat. A to mi je najvažnija stvar okad sam priko šezdeset uvatija. A to ćakulavanje i friške visti kad dođe robot u brice, moš zaboravit. A ja upravo i zbog toga u brice gren, štogod friških visti čapat, da nan redakcija sa radon ne bi morala fermat. I zato te robote ne volin!

A kad san se već u njega pošiša, nisan zna da Čičo tako dobro engleski zna. Doša jedan Englez i Čičo nima šta, poslužija ga ka domaća čovka. I s njin još proćakula ko da mu je na katrigi sidija Duje iz porta. Ćakula je bila onako od srca, ali nisan moga ništa razumiti, jer znan samo dalmatinsko-bodulski. Baš san bidan ispa i u Čiču i Engleza, onako samo bleja ka ovca na cidine, samo begemava.

Navojca vidija i na film zaboravija

Ali, da priđen na drugu stvar, ovo kad je Navojac ovih dan sa ekipon u Šepurini bija, i selo osvoija, po crvenom tepihu na rivi isprid crikve sv. Jelene odija i svit razveselija. To nisan dobro napisa, jerbo san u onoj priči, čini mi se, cili balun falija. Nisan u ćakulu više toga metnija, a najvažnije kakav je sam film bija, jerbo san se više na svit, koji je na rivi bija, te večeri osvrnija.

Ono, opći dojam me osvojija. Pa jedan naš čujen dobar šjor likar, internista, dobro me fudra, ono sa pitanjem na fejsu, a kakav je zapravo sam film bija? Jer san se o svemu drugomu više nego o tomu rasćakula. Ono, ka u crikvi bija, a misu ne čuja, jer mi se malo prispalo u zadnjen redu. Ali, ovdi je bila druga stvar i od toliko svita nisan platno vidija. Oli od kojeg žmula crnjaka više ča san ga doli u „Bare” popija?

Vidija san samo kako selo kipi od toliko svita na rivi. I zato mi je ža našega dotura, šta nije priko mene iz prve ruke moga više o filmu saznat, jer urednik me Pere iz „info vodice” baš po tom zadatku u Šepurinu posla da film pogledan, a ne da okolo skitan i više gledan taj opći dojam, svit i lipe šjore ča su se spustile na naše šesno more. 

Ali, ništa za to, naš šjor dotur moći će film uskoro u kinima na miru vidit i virujen u njemu guštat, baš kako Bog zapovida.

A do tada, pozdravlja vas lipo Paško.