Zanimljivi ljudi malih mista: Kampanel stoji, a Rozarijo u duši zvoni

Čičak čiči, pet je posli podne uri, a Ruzarijo u Antulovu dvoru, u Šepurini na ogradi stoji. Malo stoji, a malo i sidi. Poznati i priznati crkveni pivač, zvonar i miništran, nima ko ga u Šepurini, Luci a i šire, i od vjernih misnih turisto ne zna.

Ovog je podneva malo posli obida prilega i čini mi se kada smo ga probudili iz sna. Nije to dobro za njega, ali ni za nas. Svejedno bija je frižak i kada za fjaku ne zna. To je prava stvar za malo s njim proćakulat, jer novinare i putopisce puno ne ferma.

Ne znan da li bi nam intervju da, da nas mu je kojin slučajen i misni župnik priporučija. More bit? Ali stičen slobodni dojam da mu u dvor dođe i sam prisjednik Vlade da ne bi ni s njin puno ferma, oli bi mu samo brez pardona reka, šta Hrvatsku čeka i oša čak.

Takav je Ruzarijo naš nima kod njega privilegija i sve tribaš na vrime skužat. A ja koliko san skuža medijska i svitovna slava mu ne triba, jer je cili život slavija s misnim zvonima. Onda ta njegova jednostavnost dok te upoznaje i kad ti drito u facu bez pardona kaže: Ča je? Ma di to ima na svitu? Samo u Smojinu „Malon” i „Velon mistu”.

Zato znan da direktno na nekakvu ćakulu ne bi prista, pa počinjen prvo na mala vrata- s maslinam, jer u tome najviše gušta. Kaže ove godine krcata su stabla sva, rodilo, izgleda godina nikad bolja.

A onda ja ne dam, malo onako treso s pogledon „bacan” se na kampanel, jer je na njemu 60 godin Ruzarijo zvonija. A ferma je otkad je došla ta lektrika. A dok struje nije bilo na kampanel je odija tri puta na dan, ali i to je imalo svoj čar, pa je u dobroj kondiciji cili život osta.

A kasnije su i godine učinile svoje, pa se više na te visine penjati i ne more. Ali zato na zemlji čvrsto stoji i svaki zvon zvona broji, kad kampanel danas bez Ruzarija zvoni. Sigurno mu nije lako kad to vidi, ali godine činidu svoje i nazad se ne more.

Ali čini mi se fali mu nekad u ruci metalno drško i zvon, i on kad se čuje ding- don. Sićanja su lipa kad se siti svih tih svetkovina i ljudi iz cila svita, ča u Šepurinu dolaze na svetoga Roka u fešti guštat i zvon Ruzarijevih zvona slušat. A onda mi kaže:

83 godine na škinu privalija

- „Danas je puno lakše nego kad san ja bija mlad. Zbog penjanja na kampanel mora san non stop u selo balat i zvona s konopon potezat. Ali ništa mi nije ža kad se sitin da mi je Papa nagrade za moj 60-eto godišnji crkveni rad da.

Ne samo jednu, nego dvi, dvi, na ormaru ih ponosno držin. I ne triba da ih iko vidi, jer s tin se ne triba falit, tribalo ih je zaslužit”, govori Rozarijo i onda tu priču fermajemo, jer da se ne bi štogod naidija, da san ga puno muštra, pa se i uredniku Peri štogod potužija.

Takav je Ružarijo naš kad je crikva u pitanju sve bi za nju i dragog Boga da, i bez ikakvih priznanja i nagrada.

Ali kada uz rad i priznanje još od Pape dođe, a kuš bolje.

Sve je to onda tuto kompleto i nek ti je moj Ružarijo onda sritno 83 lito.

Toliko ih je na škinu privalija i Bog ga poživija, jer puno je toga proživija. Čovik je to ko od čelika, odlična genetika, a ne ka neki mladi svit ča doma leži i do podne spi; svakog se vitra boji i svaku malo neku prihladu ulovi.

I Ruzarijo nikad na Boga nije zaboravija. Uvik se i svakomu s njin falija. A i familja mu je duga vika, sestra Roka 91 je uvatila, a pokojna mu baba 100 imala kad je Bogu otputovala.

A na kraju ovog našeg razgovora gorika malo mi se otvorija, ton skalaje, begemaje i u povjerenju dodaje, da ga je visoki cukar bija napa, dobro po selu zavrtija i na zemlju bacija. Ali nije ni on njemu dužan osta. Zere nije čeka, odma ga je s tabletami skala i pod kontrolu stavija. Jednostavno nije dozvolija da ga taj mulac more duže vrime zajebavat.

Ono ka neke druge u komu bacat, s njim po selu ševuljat, oli điravat i činit ono cik-cak, liva desna jedan- dva s kantuna na kantun pribacivat.

Takav je naš Ruzarijo, ništa ne ostavlja za sutra. Sve šta more odma rješava, pa se je tako na brzinu rješija cukra, a i mene u ovo šepurinsko posli podne..

Ono kada se misli, aj ti moj sinko ča, na miru me molaj, intervju je dugo traja, niman ja vrimena s tobon ćakulavat!!! Ne daj Bože da san ga, kojin slučajen ferma i još pita: A diš sad? 

Lip pozdrav iz Šepurine PAŠKO