Gucci ćale nasrid vale, a žena plače

Nima šta zvizdan u podne upeka. Doli u portu u Vodican kod onih restorana nasuprot Acy marine fibra u barometru 35 gradi se diže, kada smo na početku lita.

Sa svojin gumenjakon tamo san sa bande blizu „Konzuma” sta i Šjoru posla kupit malo kruva i salama, po mogućnosti murtadele sa maslinama.

Jerbo u tome i ŽUJI nekako najviše guštan i svjesno dobre kile nabijan. Ali nima veze opravdavan sebe, život je jedan i bolje umrit sit nego gladan.

I dok san je u brodu čeka iz blizine san začuja ženski plač ki je ariju propara i ono iz sveg glasa odjekiva:

Nein, ne,nee, Main Gott.. To je bilo toliko jako i vapajuće da je svit doli ferma da vidi šta se dešava. Nisan se odma miša, niti raspitiva već gleda da skužan u čemu je stvar. Vidija san jednu pupastu šjoru morebit da je trestipet godina imala i malo dite u rukan držala..

Izgleda fermala ga je da ne bi u stvaralačkom zanosu u more pa. Mali je, čini mi se, oko dvi i po godine ima i napravija je mali perfomans, na rivu se svon snagon zaletija, dobro zamahnija i materi ćale u more bacija.

I „bidna” žena zato je eto tako maloga kumila, vapila i molila, a na kraju skoro i zaplakala. Prvo je konobara iz restorana di je bila zamolila da in pomogne. A on je bidan u more pogleda i nije zna šta bi joj kaza.

Bilo je mutno i duboko i ćale jedva da su se na dnu raspoznavale. Ono tek malo zlato iz dubine je svoj sjaj na površinu slalo. Konobar je ka malo fermava u more se zagledava, ono ka neki štap, ganjač oli veslo tražija da bi ćale uvatija.

Ali ništa nije uspija, nego je na susjednog prodavača suvenira švapsku gošću uputija. A ovaj je predložija kako nove ćale nema smisla spašavati i da u njegovu dućanu kupit more nove za male pare. One plastične made in China, ali ne i one njezine orginalne šta su bile prave Gucci teške ka sidro i još pozlaćene. A možda je i to poklon kakvi bija od muža ili još onaj slađi od ljubavnika, pitaj dragog Boga. Svega u svitu ima. 

Evala ti i fala vodiški sine

A kaže mi moja šjora nemoj biti brizobrazan da ne bi dušu grišija, možda ih je žena i u dotu donila. Švabica mi je izgledala onako gospodski imućna, malo ka pupasta, a još mi je rekla da je odsila u Olimpia Sky na šesti kat, ako se ne varan. Nego da se vratimo ćalima. Pitala me ako koga znan da bi ona ronioca platila. Sitija san se Stipice iz Divinga, ali nisan njegov broj pri ruci ima, a i mislija san di ću sad čovika još zbog toga muštrat, jer to je mala stvar za jednog meštra ronioca ka šta je on.

E, a onda je jedan vodiški momak prolazija i sve to vidija i skuža u čemu je stvar i kako je gospođa furešta ostala bez ćal.

Nije ništa puno pita. Samo je muča i skinija se u mudantine, na glavu skočija u more ispod rive di se čutija vonj kanalizacije. Ni se boja, ako zatriba ni šporkat. Uzeja je zraka, zaronija i ćale u ruci turistkinji izronija.

Srića i smih na licu se ženi pojavila. Izljubila ga je i zafalila mu se iz sve duše i srca. Vidija san u ruci je držala i davala mu zelendaća od sto eura, nije mala plaća. Nije tija ni da čuje za nikakve šolde! Pitan ga, a on kaže učinija je to zbog sela, neka vidi furešta koliko smo mi gostoljubljivi ljudi i spremni pomoći u svakoj prigodi.

Žena je opet zaplakala, ali ovaj put od sriće. Mislin se tako, Bože dragi, kakva sve srića more bit.

A onda mi je sva od sriće rekla da je sritna šta u Vodicami ima taka dobra svita i da bi se zbog njene potribe  u more bacili. Zbog toga će i druge godine u Vodice opet doć u „Olimpia Sky”di je i sada dvi šetemane bila gorika na vrhu otela.

Lipo, mislin se nima šta, važno je da nan se gost vraća, šta zbog ovog a šta zbog onog, možda i Jole ne zna zbog čega. Nima veze, važno da se oni vraćaju.

PAŠKO