Dinko Šprljan-Lajk 1962.-2024.-VJEČNOST

Joso se sa svojon Primoštenkom Mirjanom oženija pedeset i devete. Šezdesete su dobili blizance. Muško i žensko. Stipu i Dubravku. Koji su dvi godine kasnije dobili brata Dinka. Dakle, šezdeset i druge. 

Ja san Dinka malo boje upozna otprilike dvadesetak godin kasnije. U to vrime, početkon osandesetih, počeja san redovitije odlaziti u crkvu jer me sve više zanimalo zašto postojimo. I, kako bi to lipo reka Toma Bebić, “ča smo na ovom svitu?”.  Ima san petnaestak godin. Četiri manje od Dinka. Povezala nas crkva. Pa san priko Dinka upozna i druge iz njegove obitelji.

Nešto manje Dubravku i Mirjanu, a puno više Stipu i Josu. Često san bija doma kod nji. Volija san slušati mudroga Josu, sveznajućega Stipu i veseljaka Dinka. Koji je uvik nešto “iznavja”. Priča sa namjeron da vas nasmije. A vi bi se smijali i onomu šta bi on ispriča i još više tomu kako bi se on slako smija dok bi priča. 

Imali su Lajkovi u to vrime gostionicu “Zagreb”. Buffet, kako je pisalo na reklami. Pa mu je taj buffet odredija profesiju. Konobarsku. U kojoj se snalazija ka riba u vodi. A, siguran san da bi Dinko bija i odličan glumac. Uf, koliko dara je ima za glumu! Puno. Baš puno. 

Nije bilo “pametno” prijateljevati sa Lajkovima u onoj državi. Jer, uvik ima onih koji volu sastavjati. Ne križaljke nego liste. Crne boje. A toga ne bi tribalo biti. Ni u kakvoj državi. I ni u kakvom režimu. Svi bi judi tribali biti ravnopravni. I prid Bogom i prid zemaljskim zakonima. 

Dinko je kroz cili svoj život bija puno vezan uz crkvu. Na blagdanske dane bi se oblačija u vodišku narodnu nošnju. Sa kanicon oko pasa. U tri boje. Koje su mu puno značile. I koje je rado istica i u onoj državi. Noseći bilu majcu na kojoj je po sredini bila velika trobojnica. Iste majce nosili su i njegovi prijateji. Loba, Ivica Krpinov, braća Dragić (koji su radili na sarbunjeru Destu), Jurko, Radoslav, Poličevi,...

Na polak ovoga teksta napravija san pauzu. Iša san na sprovod Antici Sučevoj. Rođenoj Roca. Babi našega vatrogasca Ante Juričev-Mikulina. Mirkovoj materi. Uvatila je Antica devedeset godin. Šta nije malo. A puno je i kad uz teret toliki godin  morate nositi i teret teški životni križeva. Boli kad nadživiš unuka. Puno (je to) boli. 

I Mirko je dobar Dinkov prijatej. Godinu stariji od njega. Inače, ako postoji neko za koga mogu reći da mi je bija “pojam” među navijačima Hajduka, onda je to bija Mirko. Moj uzor.

Kad san na sprovodu, ne mogu ne uočiti neke starije Vodičane koji redovito ispraćaju gotovo svakoga. A vidin ja nji i na drugin događanjima. Njima se posebno divin. Evo, danas san među okupljenima vidija Antu Strikomana koji je u devedesetima, Stanka Šainova i Milku Pipićevu (rođenu Crljenak) koji imaju samo malo manje od devedeset, i Katicu Vlašićevu (rođenu Španja) koja ima osandeset i pet. Svaka čast tin judima!

I, da se vratin na Dinka. Veseljaka nad veseljacima. Najduhovitiju osobu koju san u životu upozna. 

Jubav svoga života pronaša je naš Dinko u Suzi Ivas. Iz te jubavi nikla su tri krasna garofula. Josip, Nikola i Filip. Tri ponosa oca svoga. 

Nedavno su nas napustila dva Rocina. Ivan i Ante. Zvani Kota. Sva trojica, mislin i na Dinka,  iz istoga su kunfina. Iz Rocine ulice i Šprljanovi kuć. Koje počinju u Rupini, a završavaju na rivi. Tamo di su Lajkova i Lažina kuća. Baš tamo di su se davno slikali Bosiljka, Mate, Mirjana i Joso s početka ove priče. 

Nakon Ivana i Kote, s ovoga svita nan je otiša i Dinko. Šprljanac (tako je on volija reći za Šprljanove).

Bija san danas tamo kad je napušta kuću u kojoj je proveja cili život. Bili su tamo i Kju, Pere Višanin, Bojs i Denis Ivasov. I još jedan Ratko. Šprljan. Bene. A, i klupa i stol uz koje je  glavni junak ove priče volija okupjati sebi drage jude... 

Diga je naš Dinko sidro. Podiga idra. I izMIRen otplovija... 

U ime župne zajednice i svi mještanov naši lipi Vodic izražavan sućut Josipu, Nikoli, Filipu, Stipi, Zani i Dubravki. Ponajviše Dubravki. Sa tin bi se i Dinko složija. Jer, pažnja kojon ga je sestra obasipala... To je za  cilu jednu (novu) priču... 

Zahvaljujen Tonču Juričev-Grginu na ustupljenim fotografijama. Autorica naslovne fotografije (snimljene za vrime rata u Skradinu) je novinarka Marina Jurković.