Dvi riči o Selu (i njegovin judima)

Detalji: Autor Ivica Bilan; Pregleda: 2562

Kad je Prvinka Jerka Antić silazila s broda kojim je došla u naše Selo kako bi u nekoj od vodiški uljara preradila masline, nekoliko zrna joj iz kartila ispadu na rivu. Iz kartila kojega je nosila na glavi, na spari. Jerka ga spusti i pokupi ta zrna maslin. Vidija mladu Šepurinjanku isto tako mladi Vodičanin Nikola Bilan. Pa mu se toliko svidi to šta je napravila, da je odman reka “e, ova je za našu kuću!”. To se odigralo isprid Krpinove kuće.

Izrodilo se u braku puno dice. Devetero i je preživilo. Ive, Ante, Jerolim, Kanut, Kate, Iva, Filomena, Rozalija i Apolonija. Kad je stasala u divojku, File se udala za Šimu Strikomana. Mesara. Pa je završila baš u kući isprid koje su se prvi put ugledali njezina mater Jerka i otac Miko.

Rodija se u Krpinovoj kući pedeset i sedme unuk Šime. Moga se mali Šime u životu baviti obiteljskim poslom. I voditi uhodanu mesnicu. Na odličnomu položaju.

U nekim fazama života je i bilo tako. Ima je Šime i kraći izlet u slastičarstvo. Nekoliko godin uspješno je vodija firmu za proizvodnju kolača koju je nazva po babi. Filomeni. U sklopu firme ima je i slastičarnu koja se nalazila na Poljani, u kući ujca Kanita. Sad je već godinama u istom prostoru dućan postolov.

Dokaza je Šime da se dobro snalazi u tim vodama, ali...

Još u osnovnoj školi zajubija se on u fotoaparat. I u Editu. Pa su i jedna i druga jubav postale neraskidive. Osnovama dobrog fotografiranja podučija ga Boško Fržop. Udrija Boško odlične temelje. Nadograđiva Šime svoje znanje kroz šibenski foto-klub, a glazuru na sve šta je dotad naučija dala mu zagrebačka Akademija. Na kojoj je diplomira televizijsko i filmsko snimanje.

Dokaza se Šimić, kako ga neki Vodičani volu zvati, još u vrime studiranja. Polet je posta legendarni tjednik i zbog njegovih sjajni fotografij, a odlično se on snaša i u ulozi direktora fotografije, snimajući igrane filmove.
Ima je lipi život u Zagrebu. Moga je ostati živiti u njemu. Prilik za dobre poslove na sve strane. Ali, ... Šime ne bi bija Šime da nije odlučija dignuti sidro i vratiti se u svoje Selo. A,baviti se fotografijom i filmom, i živiti u Vodicama... E, to je izazov.
Televizija Vodice, Terra Croatica, Milenijske fotografije i Festival Žudija. Vodiški ili hrvatski, svejedno je.

Papirnato je u penziji. I moga bi mirovati. I biti zadovoljan sa svim šta je napravija. A, kako će mirovati kad mu mozak radi sto na sat?! Pa, stalno smišlja nešto novo.

Sveta Jelina i Dan našega Sela. I asocijacija na jude koji su mu puno dali. Poput Šime.

Dokazano dobar novinar Igor Mirković pripozna je u njemu osobu koju triba dovesti isprid kamere. Pa ga je uz pomoć Silvestara Kolbasa godinama pratija na “milenijskim” događanjima. Snimili su Igor i Silvestar dokumentarni film o našemu Šimi. Kakav je ispa? Sutra navečer (subota) imate priliku sami to prosuditi. U 8 i po u Kulturnom centru.
Možete u kino i večeras. Ne na film nego na koncert. Vodiške glazbe. Koja velike zasluge za svoje postojanje upućuje na adresu jedne od nevisti Jerke i Mike Bilana. Oršuli. A u sadašnjoj postavi te glazbe sviraju dva Plimičara. Ernani i Miko. Skočićevi. Sinoć su obadva dobili priznanje svoga Sela. Za pedeset godin sviranja u Vodiškoj glazbi. Ej, PEDESET GODIN!

Nagrade su dobili i darivatelji krvi Željko Jankov i Ivan Badžim, obitelj Mehić za svoj OPG, mlada sportašica i trenerica Marija Skočić, vridni trener karatea Dragan Karan, Divna Bareša za doprinos gastronomskoj ponudi (vodiški kulen i fritule), profesorica likovne kulture Manuela Srdarev za doprinos kulturnom životu Vodica hrabri vatrogasci Mario Jozić, Nikola Tintor i Ivica Budimir, Dobrovoljno vatrogasno društvo Vodice i bračni par Španja. Kate i Ante. Zvani Mikrofon.

Dobija ga je za doprinos društvenom životu. Ponajviše kroz djelovanje u ŠRK “Porat” i njiovim ribarskim feštama. Njegova Kate dobila je priznanje za svoj trud u očuvanju tradicije i stari vodiški običajov. Zamiritala je to naša Kate. Procesija na Svetu Jelinu kreće od Staroga grobja. Kate je snimila meni najdražu fotografiju crkve i tog grobja. Sa Punte. Veličanstvena je. Ta fotografija. I crkva i grobje.

Kad već spominjen Puntu, prve asocijacije na taj hotel meni će uvik biti moja teta Senka i tetak Makso. Mada su se kasnije pribacili u Olimpiju. Frizerka i konobar. Teta Senka učila se poslu uz Maricu. Zbog nje i dan danas voli kraću kosu. A Makso? Šepurinjanin. Koji je to vrhunski konobar bija! I savršeni šef sale. Splitska škola.

Za razliku od velike većine vodiški konobarov koji su posal učili u Ljubljani. Uz pomoć Mile Talijaševa. Koji je prije tri godine dobija Nagradu za životno djelo. Posthumno. Istu nagradu dobija je i jedan od šezdesetak Vodičana koji su se u Sloveniji školovali uz njegovu pomoć. Gušte. Barbin. Svoju konobu podiga je na takav nivo da smo se svi mi Vodičani njome mogli faliti. A, malo je falilo da Gušte i ne završi u ugostiteljstvu. Jer, da se domoga Italije kad je s prijatejima krenija u avanturu... Ili da je bilo po Klepinom. To mu je bija otac. Sudbina je tila da jednog dana naleti na Tona Zurina koji je vodija Kozaru. Restoran Kozaru. Bilo je dovoljno da ga Toni pita “mali, bi li ti volija raditi ka konobar?”. Sve nakon toga je povijest.

I, da se vratin na početak ove priče. Da se nisu pomišale Antićeva i Suskova (Bilanova) krv, puno toga bi bilo drukčije. Pa, i kad su Vodice u pitanju. Ovako su se iz te priče izrodile i dvi Nagrade za životno djelo našega Sela. Osim Gušte, unuka kojeg je rodila njiova Roža, dobija ju je i prije spomenuti praunuk Šime. Strikoman.

Rođaka Guštu i tetka Maksa san uvrstija u ovu priču zbog toga šta u zadnje vrime nisu najbojega zdravja. A kad već pišen o Selu i onima koji su mu se darivali, nji dvojicu nisan moga zaobići.
Spomenuti ću pri kraju i jednu mlađu osobu. To je Bruna Čičin-Šain. Uz ovaj tekst prilažen i dio njenog diplomskog rada. Ovaj se zove “Đir po Selu”. A drugi je nazvala “Ajmo u poje!”. Štosno. I kvalitetno. Bruna, samo naprid!

Živilo Selo!